Kada sam smišljao naslov ove priče, ovog kazivanja, nisam bio siguran da li se radi o mom vlastitom domu, mojoj kući, u kojoj sam doskora živio, a koje više nemam, ili o Domu penzionera u Banjaluci, u kome sada živim.
Želim da iznesem svoje utiske za ovih četiri meseca od kada sam ovde.
Jutro je, šest je sati. Ulazi medicinska sestra, pali svetlo i pozdravlja nas, želi nam dobro jutro. Donela je lekove mom cimeru Dragi, koje treba ujutro da popije. On se ni ne pomera.
Najslađe mu je da spava u doba ranog jutra. Ja sam budan. Zora sviće, jato vrana s obližnjeg drveta oglašava svanuće i kad sve vrane odlete jedan gavran ostaje na grani i gače li gače. Ustajem, prilazim terasi i gledam ga. Nisam sujevjeran, ali pomislih da li on to, možda, proriče neku dobru ili zlu sudbinu?
Sedam je sati. Servirke raznose besplatnu kafu ili čaj po sobama. Ranije se u to doba išlo u restoran, ali sada ne. Mi smo zbog opasnog neprijatelja – virusa korona u sobnoj izolaciji, ali ja se krišom uvučem u dnevni boravak da skuvam sebi čaj za prostatu. Do pre neki dan smo se nekolicina nas sastajali u dnevnom boravku. Pre svih gospođa Mara, smirena i inteligentna osoba koja je dugo radila u inostranstvu i stekla dosta iskustva. Zatim gospođa Nada, oštar kritičar nekih nepravdi, bez dlake na jeziku. Obe gospođe guraju kolica, a mogu hodati i bez njih, pa gospođa Munira, uspravnog i brzog hoda, povučena i pristojna. Nju i gospođu Maru često nalazim u dozvoljenom prostoru za pušače, cigarete su njima duševna hrana. Ostoja je naš sljedeći drugar – potrčko, jer često ide u nabavke za one kome šta treba. On ne čuje dobro, pa se pati sa slušnim aparatom. Kao vozač obišao je sve naše bivše republike, kao i druge države.
Simo je posebna priča – pošten, vredan i uporan. Kada nešto proslavljamo, on je glavni aranžer. Bio je borac u poslednjem ratu, a radio je i u inostranstvu razne poslove. Svakog drugog dana ide da pročisti krv (hemodijaliza), ali on to muški podnosi.
O Cviji nemam šta puno da kažem. Ponekad je s nama u društvu, pa kad se zakašlje tresu se prozori – šala mala. Dijabetičar je, a penziju je zaradio u inostranstvu.
Na kraju pomenuću Ostoju 2, zovemo ga Stole. Moj je najbolji drug, a živa je enciklopedija i veliki je borac protiv nepravde. Često piše poruke preko interneta pojedinim političarima i ustanovama i sugeriše šta bi trebalo da rade. Mnoge sam stvari i događaje od njega saznao. Ja osamdesetdevetogodišnjak, prosvetni radnik, da ponovo učim – pa neka.
Na mlađima svet ostaje, kako se uvek govorilo. I tako se ova naša družina često sastajala. Pričalo se i o politici, ponekad. Ima nas i u poziciji i u opoziciji, bar kao simpatizeri, pa onda dolazi do malih sukoba. Da ubacim i nešto malo šale.
Otišao, kažu, dječačić kod Putina (misli se na Stanivukovića) pa ga upita: “Gospodine Putin, mogu li ja da budem predsednik?” A Putin mu reče: “Kako da ne, samo nisam znao da kod vas još postoji pionirska organizacija.” ha ha….
Pričali smo i o onom crnomanjastom iz Trebinja. Zovemo ga “gramofonska ploča” – kada se navije nikad da prestane. Ima on i dobrih primera kritike. Po nama je najbolja gospođa Jelena iz opozicije, obrazovana i mudra – stručnjak za finansije. Ona jedina daje konkretan primer kako treba raditi. Treba je ponekad i poslušati. O poziciji ne bih ništa pisao. I o njima smo pričali, dosta su toga uradili, jer se vidi i zna.
Dok ovo pišem ponovo se oglašava gavran, gače li gače, a iz obližnje džamije odjekuje glas i molitva hodže “Alahu ekber”, to sam jedino razumeo. Hvala mu, neka se moli Alahu da se ova neman pobedi. Mislim na virus. U istom momentu čuje se zavijanje nemačkog ovčara – vučjaka iz susedstva. Čudan splet jezivih zvukova, pa se mislim – šta vučjak svojim zavijanjem doprinosi hodžinom pevanju?
Gavran i dalje gače, možda doziva svoje jato.
Jutro je. Osam je sati. Očekujemo doručak. No pre toga želim da kažem da me svakog jutra u šest sati probudi medicinska sestra, koja mom cimeru donosi lekove. Tu je moje spavanje završeno. U sedam sati vredne servirke, Vesna i Biljana (kako sam već jednom napisao), donose kafu ili čaj. Prošle nedelje su to činili Žika i Đole, kršni i brzi momci. Doručak stiže. Nekad to budu viršle, jaja kuvana ili pržena, slanina, sir, a često palenta ili popara uz jogurt, mleko ili čaj. Pašteta je neizostavna, kao i sardina.
Redovno se peru kupatila, brišu sobe, menja posteljina i odnosi veš na pranje. Svaka čast korpulentnoj ženi Marini, koja ne greši u razvrstavanju veša pojedinaca. Sve što sam nabrojao je na zavidnoj visini. O medicinskim sestrama kažem samo jedno – savršene su, brze, stručne, uvek nasmejane. Jednom rečju, znaju svoj posao, sve je to škola glavne medicinske sestre Olje, visoke, lepe i sposobne osobe. Ona je košarkaško-odbojkaški tip i ima jako puno posla. Jedan od Ostoja priča: “Dolazim kod Olje i počnem joj svoju bolnu priču, a ona me prekida i kaže – dođi sutra. Dođem ja sutra, a ona će opet – dođi sutra! Pa danas je sutra”, reče Ostoja i kroz smeh završavaju posao.
Ne zaboravljam ni one momke koji su nas služili dok smo se hranili u restoranu: Nešo, Boris i Novo. Siniša, Igor i gospođa Jeka, lepa i privlačna osoba, oni rade na recepciji. Novopridošlu osobu Draganu, koja je skoro došla kao zamena za Sinišu, ne poznajem dovoljno. Ona je socijalna radnica. Dođe često među nas u doba ručka, ukazuje na kućni red i obaveštava nas kako da se vladamo u ovo vreme virusa korona. Pristojna je i umiljata.
Direktorica Gordana je skoro preuzela ovu dužnost. Prvog dana, za vrijeme doručka, prilazila je svakom stolu da se upozna s korisnicima Doma. S par rečenica je pozdravila sve i poželjela dobru saradnju. O njenom radu tek će se saznati. Još bih nešto rekao o Bori, šefu ugostiteljstva i ishrane. Njemu je vrlo teško da ugodi svim korisnicima, redovno sastavlja dnevni jelovnik, a hrana je po mom mišljenju zadovoljavajuća, no kako se kaže “sto ljudi, sto ćudi”, jer su ukusi različiti.
Za kraće vreme mog pisanja moj se Gago nije čuo, sigurno sa svojim jatom traži hranu. I hodžin glas je utihnuo. Samo se ponekad začuje krupni lavež nemačkog ovčara. Izlazim na terasu da izgladnelim vrapcima izmrvim koricu hleba i kao da čujem poneki cvrkut zahvalnosti.
Svoje pisanje nastaviću sutra, kada se navršava četiri meseca mog boravka u Domu.
Osvanulo je hladno jutro. Pokušaću da s još jednim podatkom završim svoje pisanje. Naime, radi se o nekim kulturnim zbivanjima u Domu. Često su nas posećivale pevačke i folklorne grupe dece i odraslih. Želeli su da nama starijima unesu malo raspoloženja i osveže sećanja na dane naše mladosti. Zadnja grupa je bila grupa odraslih, mali hor i solo pevači. Prišao sam jednoj doteranoj i lepoj gospođi i čestitao joj na odlično izvedenoj kompoziciji. Predstavila se kao nastavnica muzičkog vaspitanja. “Drago mi je, jer sam i ja jedno polugodište zamenjivao nastavnicu muzičkog vaspitanja, koja je bila na bolovanju. I ja sam završio nižu muzičku školu za klarinet i solo pevanje”. rekao sam joj. Tako se naš razgovor završio.
Želim još da kažem da smo i mi u ovom našem domu formirali mali hor, uz pomoć predstavnice muzike iz grada, ali sada je sve stalo zbog novonastale situacije. Tiho je. Niko se ne čuje, ni hodža, ni vučko, pa ni moj ljubimac gavran. Sigurno negde dremuckaju uz pojavu sunca koje obećava lep dan, a kako će ko od nas, zbog naših godina, koristiti ovaj dan zavisi od naše sredine i raspoloženja.
Nas korisnika u Domu ima 170. Većina su to roditelji čija su deca u inostranstvu, pa su svoje roditelje zbrinuli ovde. Ima Banjalučana, a po mojoj proceni ima 15 odsto intelektualaca u Domu.
Guraljke, kolica, štake i palice su nam jedina pomagala, a ima i onih kojima to ne treba.
Postoji lekarska usluga dva puta sedmično. Lekar propiše potrebne lekove koji se mogu nabaviti u našoj apoteci, a uputnice koje se šalju bolnici za pojedine dodatni su problem. Čeka se na red po nekoliko sedmica i meseci. Nije li moguće da se naši slučajevi iz Doma drugačije reše? Mi koji smo stvarali našu državu moramo ići kod lekara privatnika i trošiti naš teško zarađeni novac.
Osluškujem svog gavrana. Stoji na grani i gače, kao da zna da nam se bliži kraj. Da ne budem pesimističan – živećemo mi još!
Na kraju, sećam se lepe melodije iz jedne naše serije koja glasi: “Sokolska osamnaest na vratima piše, na ovoj adresi mene nema više”.
Ja ću, za svoju sobu našeg doma, reći: “Soba 118 na vratima piše, uskoro tu mene neće biti više!”
Velimir Bata Bitević
